Operacija slepog creva nije uopšte teška ni opasna, ali u mom slučaju je to malo drugačije i želim da ispričam kako je Bog bio dobar prema meni.

Moje ime je Ljubica Muzički, bolujem od Spinalne mišićne atrofije tip 2 od rođenja, i korisnik sam invalidskih kolica. Na trajnom sam smeštaju u Domu za odrasla invalidna lica na Bežanijskoj Kosi u Beogradu.

No, bolesti ne biraju žrtvu, i kad je počelo slepo crevo da me boli, morala sam u bolnicu tog avgusta 2003. Nisam se bojala operacije, ali mi je bio ogroman i nerešiv problem to što ne mogu dugo da ležim u krevetu, pogotovo ne na leđima, zbog velike deformacije tela i kontraktura, a ne mogu ni sama da se pomeram. Vreme koje provedem u krevetu je 7-8 sati tokom noći, i to uvek samo na desnoj strani, jer jedino tako mogu da ležim, u određenom položaju bez okretanja i pomeranja. Jedva dočekam jutro i ustajanje jer me sve zaboli.

Veliko pitanje je bilo, "Bože kako ću ja posle operacije ležati nekoliko dana, kad ne mogu izdržati ni 24 časa u krevetu?". Ali ... Najdivnija stvar je to, što je i Bog znao da ja to ne mogu i divno se pobrinuo za mene.

Prvi momenat u bolnici sam se osećala jako sama i bespomoćno, ali duboko u sebi sam verovala da će moj Bog biti sa mnom i pomoći mi. Znala sam, biće teško, ali neću biti ostavljena jer On ima vlast nad svim okolnostima. Na dan prijema, do uveče, samnom je bila moja draga Goca Boletova i pomogla mi oko svih mojih potreba. Tokom noći jedna žena iz sobe mi je par puta pomogla da se namestim. A ujutro sam otišla u operacionu salu.

Naravno, posle operacije morala sam ležati, bila sam jako slaba a medicinske sestre koje tamo rade nikako nisu mogle biti stalno pored mene da me nameštaju i pomeraju onako i onoliko kako je to meni trebalo.

No međutim, ne znam tačno čija je ideja bila ali znam da je potekla od Gospoda ... neke sestre iz Crkve su se organizovale i počele da dolaze da budu samnom ... bilo je to non-stop, i danju i noću. Dolazile su na smenu, po par sati svaka, i tako osam dana. Zaista ne bih mogla bez njih. Doktori u bolnici su mimo svih pravila dozvolili sve to i dali mi dvokrevetnu sobu, za mene i moje posete.

Ne mogu da prestanem da se divim Bogu i da mu zahvaljujem za sve, što je tako savršeno isplanirao. Sestre su bile iz Crkve Božije, Pentekosne, Baptističke i jedna iz Pravoslavne Crkve, koja je još i medicinska sestra, pa mi je dosta pomagala i sa svoje stručne strane.

Uzbudljivo je bilo gledati svu tu Božju ljubav na delu, kako je samo divno mirisala i kako se rascvetala! Medicinske sestre koje tamo rade pitale su: "Pa dobro, ko ste vi?" Hvala Bogu da je to bila prilika da im kažu o Hristovoj ljubavi.

Sretna sam i zahvalna Bogu što sam u to vreme mogla i mojoj rođenoj sestri, koja ne veruje u Boga, a dolazila mi je par puta u bolnicu, govoriti o Božjoj ljubavi i šta Isus meni znači, jer je i ona bila zatečena, iznenađena, i nije mogla da veruje svojim očima videvši toliko ljubavi i humanosti na jednom mestu.

Bilo mi je teško i bila sam slaba, ali moje srce se radovalo u Bogu. Bog se proslavljao tada tamo u toj bolnici, uprkos, patnji i trpljenju svuda oko mene.

I ovde, u Domu me neki pitaju kako sam izdržala u bolnici znajući za moj problem ležanja, a ja im onda govorim o Božjoj dobroti prema meni.

Rana je brzo zarasla i nije me bolela, jedino su trpile ove moje koščice od predugog ležanja. Nakon nekoliko dana, jedno jutro probudila sam se sa dekubitnom ranom na desnom uvetu i oko uveta. Hvala Bogu i to je prošlo mada i danas imam ožiljak u kosi. Četiri dana sam primala samo infuziju i dosta povraćala, te sam potpuno izgubila snagu. Jedva sam počela da jedem. Nisam imala snage da sedim u kolicima.

Kada sam izašla iz bolnice još uvek sam bila jako slaba, pa mi je došla mama da bude ovde sa mnom jer sam i dalje morala dosta da ležim a bez stalne tuđe pomoći, to je nemoguće. Ostala je ovde osam dana, dosta je stara, bolesna i nemoćna, ali mi je ipak bila od velike pomoći. Zahvalna sam Bogu i za tu mogućnost, da malo duže budem sa mamom i sestrom, jer one ne mogu često da dolaze u posetu.

Za svo ovo vreme Bog mi je, stvarno dao sve ono što mi je bilo potrebno, i taman onoliko koliko mi je trebalo.

Tako je to u ovoj suznoj dolini. Uvek neko trpljenje, ali možemo se pouzdati u Boga, koji sve drži pod kontrolom i koji sve izvodi na dobro, i zato nas poziva da zahvaljujemo i za teško i za lako.

Volela bih na kraju da dodam još jedan događaj sa početka ove priče koji je takođe bio neverovatan a koji će vam možda izmamiti i osmeh i sigurno dati slavu Bogu.

Posle operacije probudila sam se u toj dvokrevetnoj sobi, bila sam sama i ošamućena. Kroz otvorena vrata sa hodnika čuo se žamor. Pogledom sam snimila sve oko sebe koliki je bio vidokrug. Infuzija je polako kapala. Shvatila sam da je poda mnom bio moj dušek od sunđera koji sam donela sa sobom. Bio mi je važan jer mi je prilagođen sa jednom izbušenom rupom koja je neophodna da bih lakše mogla ležati. Levo od glave kraičkom oka ugledala sam moj mobilni telefon. U tih nekoliko sekundi primanja informacija u moj mozak, još jedna - najglasnija, bila je:

“Joj, bešika mi je puna, upišaću se!!!”

Panika!

“Moj dušek, ne smem na njega! NE ostati bez njega!!!”

Nema nikoga!

Počela sam dozivati sestre koje tamo rade. Glas mi je bio toliko slab da sam ga i sama jedva čula.

Šta sad?

Nisam tada znala ni molitvu uputiti, ali Bog je već provideo situaciju. Zazvonio mi je telefon. “Oh, dal’ ga mogu dohvatiti?”

Upotrebila sam poslednje atome snage i uspela dovući desnu ruku do telefona i pritisnuti dugme sa slušalicom. Čujem Nadin glas:

“Kako si?”

Odgovaram: “Nado, joj upišaću se, ne mogu više da trpim a nema nikoga, niti koga mogu dozvati.”

Kaže Nada: “A joj, pa šta da radimo, čekaj da vidim ….”

Hvala Bogu za moju Nadu koja je sposobna da pronalazi i nemoguća rešenja. (Nada je moja mlađa sestra, živi sa mnom u Domu, takođe u kolicima.)

Tada smo nas dve imale samo taj jedan mali Simensov mobilni telefon koji je bio kod mene pa me je zvala sa službenog telefona iz jedne kancelarije ovde u Domu. Ona i Tanja (službenica) brzo se dogovoriše da odmah zovu Zemunsku bolnicu i traže ambulantu na odelenju.

“Halo! Zovemo iz Doma za odrasla invalidna lica, molim vas otiđite do Ljubice, probudila se iz anestezije i mnogo joj se piški. Molim vas idite brzo, ne može više da trpi.”

A oni: “Halo!? Koje to? Kako vi to znate, odakle zovete?!

Itd. itd. – elem, zbilja, odmah dođoše i rešiše me te muke.

Šta reći na ovo, vrlo zanimljivo i čudesno, “Čudesni su putevi Gospodnji.”

Slava Gospodu!